Vijesti

BOŽIĆNI INTERVJU VLADIKE HERUVIMA

Ваше Преосвештенство, Владико Херувиме, благословите.
Хвала што сте нам указали част и дали прилику за овај Божићни интервју. Манастир Успења Пресвете Богородице добија контуре једног духовног центра, из њега се непрекидно шаље порука о преображавању и стремљењу ка Господу, зато и јесмо овде.
Богомладенац нам долази и још једном чекамо топлину и сјај витлејемске пећине, реците нам молим Вас, да ли је данашњи човек свестан колико је Оваплоћење Божије спасоносно за њега?

– Желим све да вас поздравим и да вам се захвалим на вашем доласку и интересовању да у духу Празника који нам предстоји кажемо нешто што ће бити спасоносно за наше вернике, а и сам увод у овај разговор је био искључиво у преображењском карактеру, о каквом непрестано и причамо. Не само манастир, као центар духовности једне Епархије, треба и свака парохија бити место где ће се народ преображавати и где ће осетити пуноћу витлејемске пећине и пуноћу Тајне Рођења Христовог.
То је донекле и одговор на ваше питање. Оваплоћење има велики значај за човека, оно даје димензију да човек може приступити Тајни спасења, да може да је осети, не онако паушално, и што би рекли на људски начин и у оквирима људског схватања, већ да осети божанску благодат као пуноћу смисла у овом свету. Доласком Бога у свет отвара се могућност да човек може бити обожен, односно охристовљен и да може постати Бог по благодати. Ово нам сведочи и Свети Атанасије Велики у својој књизи ”О очовечењу Бога Логоса” да све што је Христос узео на себе то је и спасио, а то је целокупна људска и створена природа. Често пута ми то пренебрегавамо, следимо путеве који су нам у духу времена и у духу људског разума далеко ближи у односу на божанске тајне које нам откривају дубину и бољи смисао остваривања вечног живота овде на земљи. По слабости нашој Бог и долази да би нам открио ту Тајну, да би Црква постала место витлејемске пећине у којој ће човек као у радионици спасења испунити свој циљ и смисао у овом свету.

Хвала Владико. У нашем народу се каже да највише учимо пролазећи кроз искушења и неприлике. Преосвећени Владико, да ли бисте хтели са нама да поделите мисли и размишљања о великом тесту, искушењу на којем је хришћане а и целокупни свет у последње две године?

– Лепа је констатација да је то заиста био тест за све нас хришћане, односно за целокупно човечанство. То нас упућује да требамо бринути једни о другима, да требамо имати више љубави и исто тако више љубави према природи коју је Бог створио. Нажалост, данас се сусрећемо са небројено много проблема који се тичу природе где човек не схвата да у тој природи он треба да буде господар. Не господар који нарушава поредак природе, већ Икона Божија која треба да буде круна те природе. Односно, да творевину упућује и приноси Богу и на тај начин учествује у Тајни спасења. Другим речима, човек се спасава заједно са природом и целокупном творевином. Тако нам је и овај вирус који је нажалост задесио човечанство дао пример како ми као људи треба да се односимо према природи, како треба да се односимо једни према другима и на који начин треба да схватимо то искушење које је неминовност данашњег човека. Где год се крећемо непрестано се прича о вирусу, о последицама вируса, безброј људи је нажалост умрло и преселило се у наручје нашег небеског Оца. То нас упућује да у свему овоме треба да нас изграђује љубав Божија, она треба надопунити све недостатке и различитости које постоје међу људима. Ово треба да нам буде упозорење да будемо бољи људи; да једни међу другима имамо више љубави и више разумевања и да празник Рођења Христовог прославимо достојанствено, у радости, али опет као и прошле године у оквирима епидемиолошких мера које прописују надлежни органи, односно стожер и цивилна заштита.

Занимљиво је да сте одговарајући на претходно питање делимично одговорили на следеће, а које се везује за речи Христове ”охладнеће љубави многих”. Да ли већ сада понестаје љубави и слободе у личним односима, односно нашим међусобним односима. Где Владико, да нађемо храброст која нам је потребна за очување традиционалних институција као што је породица, кумство, пријатељство?

– Питање је свакако у духу Празника и у духу поруке коју сам Празник носи, а то је да је Божић празник породице, празник породичног дома. Породица треба бити Црква у малом из које ће се изграђивати и уграђивати у велики организам, а то је Црква као заједница Тела и Крви Господње. Нажалост, сусрећемо се са многим изазовима као људи и као хришћани у овом свету и времену у којем се налазимо где заиста понестаје љубави. Понестаје љубави на првом месту међу супружницима, онда у односу родитеља према деци, што даље иде ланчано – однос према кумовима и друштву и према свему ономе што је вековно била непресушна традиција нашега народа. Породица је у духу празника заиста била једна витлејемска пећина. Ту се изграђивала љубав, а породица је добијала свој пун и прави смисао. Нажалост бројни изазови и искушења времена довели су до тога да породица постаје један парадокс и не добија свој смисао у времену у којем постоји као таква. Све се индивидуализовало, сви данас постојимо као индивидуе, као појединци у овом свету. То је супротно од онога што нас учи Црква Божија, што нам Црква Божија кроз богато искуство и Предање сведочи, а то је да као људи морамо бити људи мира, људи љубави и слоге. Сам празник Рођења Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа доноси нам ту поруку и благослов који у свом животу требамо да негујемо. На првом месту требамо да имамо породичну љубав, љубав супружника која се рефлектује на децу, а онда свакако и на друге факторе у друштву као што су кумови, пријатељи и сви остали. Црква Божија нас је кроз историју увек учила томе, учила нас је да будемо народ светосавски што подразумева етику светосавља у духу празника Оваплоћења, јер се апсолутна љубав Божија оваплотила да би човек могао да је осети, без обзира на сва искушења која неминовно као људи пролазимо. Искушења не треба да нас воде у супротност животу, него ка Животу и Царству Небеском и испуњавању суштине празника Рођења Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

Рекли сте нам да је породица најважнија као једна ћелија из које треба да извире наша љубав према другим особама. Свака душа тражи Бога и свој пут до Царства Божијег, а то се посебно односи на младе људе. Често смо сведоци чињенице да су млади људи изгубљени и да лутају тражећи испуњење, односно тражећи љубав. Та њихова потрага често је бесмислена и води у беспуће. Шта ми као Црква можемо да поручимо младима да би они лакше пронашли смисао и открили Бога?

– Оно што данас можемо да констатујемо јесте да је породица као таква доживела један крах. Породица треба да буде нуклеус самога друштва. Међутим, ако се вратимо мало кроз историју било је многих искушења, можда и већих него је то данас случај. Увек је неко био позван да руководи том породицом и да децу васпита у хришћанском духу. У овим нашим крајевима то су биле мȃјке, наше баке које су децу без обзира на обавезе родитеља и на све оно што је наравно потребно за један достојанствен живот породице, а то је материјална сигурност која утиче на живот свакога члана, биле задужене за духовне вредности и васпитање деце у једном црквеном духу. Данас је све то нестало. Не постоје ни мȃјке ни мајке да би децу упућивале у том правцу и руководиле их у правцу Цркве као заједнице Тела и Крви Господње. На који начин Црква сведочи младима веру? На много начина, само што нажалост наша деца су кроз породицу заслепљена идеалом светског поретка, идеалом једног дигиталног света који је супротан црквеном начину размишљања и који руководи децу у једном другом смеру. Он децу васпитава у духу савремених вредности које су супротстављене једном традиционалном начину размишљања. Не бих ту говорио само о црквеном, него о традиционалном народном начину и односу међу људима. Много пута слушам од млађих људи ”упознао сам овога, упознао сам онога” преко неких платформи на интернету где се људи не познају, а постоји нека комуникација и дружење. Ми смо васпитавани да дружење подразумева да се видимо и разговарамо и да то дружење има димензију једног пријатељског односа које је засновано лицем к лицу. У свету се пропагира другачији смисао живота, деца су данас усредсређена искључиво на дигитални вид комуникације. Црква проповеда један другачији начин односа као што ми комуницирамо са Богом, лицем к лицу, исто тако у односу хришћана треба да буде лицем к лицу. Тај личносни однос је суштина црквеног начина живота, односно међусобног односа човека према човеку и човека према Цркви. Нажалост, данас је у свету тај однос поремећен и Црква позива све младе људе да смисао свог живота пронађу у Цркви, да Црква буде место живог сусрета и место где ће осмислити свој живот на прави и аутентичан начин како је кроз векове то и било. Хвала Богу и Црква прати токове времена у којем живимо и проповеда Христа где год може да се врши мисија. Црква данас учествује у том свету, али искључиво проповедајући повратак човека, а не да интернет замени црквену заједницу као место сабрања, већ да шаље поруку људима који су у том свету, да сви буду позвани и призвани благодаћу Духа Светога.

Епархија осечкопољска и барањска дише новим духом, Ваше вођство и Ваше проповеди темеље се на љубави, зборе о преображењу, односно о преображавању сваког човека. Неки од духовних плодова се већ назиру. Како коментаришете Вашу везу са народом на овим просторима и коју бисте им поруку послали за овај Божић?

– Наш народ на овим просторима заиста је мученички, народ који је имао велика искушења која су задесиле ове просторе. Дубоко верујем, кроз ове године које сам овде провео као архијереј, да у овом народу постоји жива вера у Христа. То је оно што храбри човека, што га подиже и улива наду да ови крајеви нису заборављени. На првом месту нису заборављени од Бога као Доброг Пастира, Оца који осмишљава целокуопну творевину и чини да све има свој смисао, да нас руководи у свим искушењима кроз која смо пролазили и кроз која ћемо пролазити. Исто тако, наш народ на овим просторима је народ вере у ону праву, истинску светосавску и предањску Цркву. Народ који поштује те тековине и вредности. Многа су искушења, нажалост, кроз стварање одређених бројних организација, парацркава и томе слично, неке хрватске православне цркве и свих осталих да тако назовем секташких организација. Црква је кроз своју мисију у овом периоду показала да је човек на првом месту, да човек заслужује поштовање наше Цркве, нашега свештенства и Епископа који оприсутњује Цркву на овим просторима. Трудимо се да заиста вршимо пастирске делатности које подразумевају и харитативне делатности којима се манифестује брига о сваком појединцу у нашој заједници, и према маломе и према великоме. Све то је на првом месту кроз оваплоћену љубав, љубав која се оваплотила да би човек осећао Тајну витлејемске пећине. Улазимо у период прослављања Тајне Рођења Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и радујем се јер сам могао да видим како су наши свештеници обилазили своје парохијане и помагали. Показала се једна хришћанска солидарност где су они који имају вишка помагали потребитима. То заиста буди наду да ми као људи требамо на такав начин да живимо, да сведочимо своју веру на прави начин, у духу Празника који је пред нама.

Нека радост Рођења Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа заиста буде нада нашем народу на овим просторима, да останемо и опстанемо, да се не бојимо ни једнога искушења и да уз своју Цркву можемо да изнесемо Крст који нам је дат. Празник Рођења и Васкрсења као темељни празници наше вере уливају нам пуноћу живота, откривају нам да је вера омеђена неисцрпном љубављу Божјом према човеку. Свакако то треба да буде обострано, односно да човек осетивши љубав Божију такође пројављује љубав према Богу и према својој Светој Цркви.

Pratite nas: